Igraš,
ti igraš na lahoru obmane
nesvesnome umu slatke
dok dan se pretvara
u ponoć hladnu
i oko tebe stvarnost
stidljivo čili,
a najjači zavet
puca k'o zvono
ječeći bolno
poslednji put.
Smeješ,
ti se opomenama smeješ,
zanemarujući reči svoje
i pletući nove spletke
sanjajući snove tanke
svakome bliske
a svima daleke,
dok poslednji ratnik
prezrivo gleda
krivokletnika
druga svog.
Patiš,
pričaš kako patiš,
ali patnja je tvoja
osmeh i igra
nehajan osmeh i
igra maski
što nikad ne padnu,
a jedan ti osmeh
nikada nećeš
na taj način
pridobiti.
Autor: Nikola Bulj
