Prelazim stakleno jezero
koracima potapajući
lokvanje.
Svaki je na svom mestu.
I zvezde su upale
svaka u svoje ležište
tačku na papiru
označenu rupom
prazan hod između
dve izgovorene reči.
Sve blješti
od različitih nebeskih tela
koja su popunjavala
naše praznine.
Sve nam je davno oprošteno,
inače se ne bismo rodili
ne bismo sledili lotose
brali prezrele stihove
mešali ih s malinama
i posle pravili sirupe.
Razvodnivši se pitanjima
stopili smo se s pukotinama.
Iz džepova smo gubili klikere
i slagali ih na dno jezera
bespovratno.
Prelazim na drugu stranu.
Lokvanji će isplivati.
Ja možda neću
nikada.
Autor Nađa Milković
