pokulja ljubavno rastinje
na zidu se prospe kaleidoskop
klice mesožderke zaseju prozore
uzmem tvoje ruke
i pojedem ti sve prste
presadim svoje kukavice
na tvoje puteve sjajne
i na ćutanju se izlije ruža
pustim mesnate štuke
da izgrizu debeli mrak
i očiste vetrobrane obesne
raspomamim mirisna groblja
i ukradem im jednu zemljinu ćud
izgubim se u tvojim lastama
ti me nađeš kako u rukavcima
skupljam zrnevlje letnje kiše
ne ljutim se, to u meni
grohot ptica i astralni žrvnji
davna podzemlja čikaju
uberem lukavo iz tvog oka
pogled ka krajevima plavog
gde žurno prelaze šumske vile
umesim oblake od plazme i praha
kiše na tebe uzjogunim tople
žrtvujem jednu mladu tišinu
ostrvo jedno zatrujem vetrom
u čaj razlijem jednu kvazarnu maglu
jednu smrt poželim
kako ne shvataš
krijem te od svih, mila
pretvaram te
u beg
u trk
u let
u smole
u krošnje
u kore
u naličja
u drukčija
da te pokislu ne nađem nikada
Autor: Marko Koen
