odsjaj sveće u oku
začinjen rečima
napućene usne u zanosu
krhki prsti u mojoj šaci
jezik k’o jagoda mali
k’o zmija nemiran
i nisam mogao odoleti
magija je stvorena
začaran pogledom
uz treperenje dušice
oklevam a želim
odlaziš a ne želim to
nisam te ni poljubio
dolazim da opet oči vidim
gledam ih..
ne znam o čemu pričaš
vrele jesenje noći
besani dani
tvoje grudi, trbuh…
soba u kojoj spavaš
i ti usnula, kao beba
nežna i tiha
vrela i požudna, budna
dete u duši, noću
a danju dama
moje si srce otključala
i smestila se udobno
a zatim... tišina i laž...
pitanja se nižu
u tvojim očima
tugu sam video
u tvojim rečima
nemir pritajen
u tvojim prstima
sleđena krv
odbijen poljubac
gruba reč…
to nisi ti
voliš me a odlaziš
ljubiš me a odguruješ
veruješ a ne veruješ
da pušim, da pijem
mogao bih glumiti
da te zaboravljam
a ja, bez tih poroka
zurim u tačku i
tražim smisao u besmislu
da razumem nežne poljupce
i suze, reči i tebe,
tvoju ljubav koju komadaš
bacaš psima
tvoj strah
tebe
kriv što te volim
prazan k'o svemir
budan spavam
i tvoje oči preda mnom stoje
prepoznajem kosu na ulici..
..ne to nisi ti
mnogo si više
od kose
od usana
od poljupca
od grudi
tela
vreline
požude
deo mene
ukraden
uplašen
i ja uplašen
kao i ti
lutam…
tražim te
nadam se
telefon u ruci
da li da zovem?
želje u glavi
kojim jezikom ih reći?
lutam…
trčim…
ne vredi
ne mogu zaboraviti
ni trbuh
ni grudi
ni usne
ni oči
ni ukus limuna
ni miris žene
tvoj..
ni pesma mi ne ide
i bez moje volje
nedovršena ode
kao i ljubav nedovršena
bolna i neizrečena
sa nadom i tri tačke
umesto kraja…
Autor: Saša Jovanović
