Dok šetam nebom ne vidim trag
Maske bez oblika nemaju sjaj
I svaki sunčev zrak na mojoj koži mi je drag
Ali smračilo se i ja predviđam klasičan kraj
Dokle ćeš graditi laži od stakla na granici stojiš
U mojim očima izgubljena jutra brojiš. ne tražiš osmeh
Vidiš samo tugu samo slabosti plač i počinješ da se bojiš
Želiš da me ubiješ, ali znaš: ubiti boljeg od sebe je greh
Kao gospodar nesvesti krojiš moje lice
Kao bezvredni prosjak koji traži ljubav koja mu ne pripada
Kao loš slikar od mene praviš nemarne skice
Kao orao koji dok mu se u očima topi nebo u dubine zemaljske propada
Znam za tebe ulice ne postoje više
U mirnoj večeri puteva nema tvojih
A napolju oluja moja osećanja briše
I sneg sramote zatrpa tragove koraka mojih
I doći će opet proleće ali ja ću živeti u tvojoj zimi
i donositi na tvoje lice osmeh koji govori više od reči...
Poenta ove pesme leži u spoju realnosti i mašte i sukobu dobrog i stvarnog
Autor: Saša Mandić - Katarina Trifunović
