Jecaji proleća odzvanjaju mojom glavom
Prizvuk nesreće mi se uvlači pod kožu
Zaborav guta ceo moj život
Moja duša se lomi pred nemilosrdnom istinom
Sam...
Kišno veče me opija, deprimira, ubija
Hladan vetar razara u naletima moje telo
tamni oblaci zamagljuju moj um
Opalo lišće me samrtnim krikom podseća
Sam...
Neprijatna praznina cvili u meni
Prvi jutarnji zraci sunca sablasne mi misli
neobuzdane senke lebde oko mene kao smrt
sve oko mene je zaboravljeno, posustalo, mrtvo
Sam...
Odupirem se sećanju, hrlim ka smrti
Ubijam sve znakove čoveka u sebi
bacam u nepovrat osmehe i radost
Prodajem sebe po najnižoj ceni i ostajem sam
Autor: Saša Mandić
