Nemoj noćas da me u snovima gušiš,
želja ne prestaje
prisutna je više no ikada
i pritiska...
Zid otpora već lagano rušiš,
ulaziš nečujno ko sen u moj svet
dok se uzdah otima iz grudi
poput vriska...
Nemoj noćas da me budiš,
misli su moje pune izazova
i nemira,
dovoljan je samo pokret,
bezazleni dodir
da dotaknem rub sreće,
svod svemira....
Nemoj noćas da se ljutiš,
želim zaboraviti osećaj
kako je to biti dugo vremena sam,
u negoveštaju nekom
sreća korača prema nama,
nešto predivno slutim...
Pssst...
Dopusti mi...,
da ti svoju ljubav dam...
Autor: Snežana Šolkotović
