Baš sam star, veli deda
dok brije bradu i lice ogleda.
Ne, deda, nisi, ne govori tako.
Plačljivim glasom unuka viče.
Ti si još uvijek moj deka mladi,
pogledaj onog dedicu tamo,
on više ništa i ne radi,
po vazdan sjedi u parku samo.
Štapom se pomaže kada hoda.
Takvi su starci i kraj priče.
Zar nije tako, reci bako.
A baka u jednom času
uoči da ima šansu,
pa krijući smešak, pomisli:
Evo prilike zgodne!
Prozbori ozbiljnim tonom:
Mlad si, naravno, ko rosa u podne.
Pa ode za svojim poslom, ko zvrk.
Deda ispusti britvu iz ruke,
ogledalo zamasti nosom
i zamalo rođeni ne isčupa brk.
Autor: Petar Vasić
