Rasuta, beživotna kosa
nevešto prikriva
ponore u tvojim očima.
Dubokom seni omeđen je
lastavičin poslednji krug.
Na grudima ti
vremenom okamenjen zmaj,
priziva svoj urlik
učaurenom noćnom leptiru
duše tvoje,
obmotane pramenjem zvezdane prašine,
na putu kroz Univerzum,
gde izvor i ušće
podjednako dele tišine muk.
Raskošan životni krešendo
poništava
nemušte praznine zvuk.
Ipak...
Saslušaj me:
Zbog tebe svojevoljno
Odbacujem grumenje majke Zemlje
daleko za sobom,
kidajući zastore između sna i jave.
Potpuno budna
pokušavam da kreiram neku
sasvim drugačiju realnost
obnovljenu tobom.
Autor: Marina Tot
