Jedno veče sam bio ptica
i leteo gde su svi stali...
grizao Mesec do ivica...
Pa ga pustio da se magli.
Jedno veče sam ukrao uzde,
i sve vulkane upalio...
smejao se, i živeo tren...
Jer kazaljke sam istopio.
Jedno veče sam mesečario
iznad sedam tuđih oblaka...
objašnjenje još lebdi gore...
Nisam umeo pitati išta.
Jednu zoru je držala zemlja,
stezala krila u okove...
jedno jutro sam gledao Boga...
Ona nije videla mene.
Autor: Aleksandar Milovanović
