I beše devojka
po imenu Jelena
Ni pre, ni posle,
niko nije voleo tako.
Ni u lijepom starom
gradu Višegradu.
Jelena moja.
Kad si sela u čamac
beogradskih studentkinja
iz riblje perspektive
si videla Zvezdu i Taru.
Još dalje je Andrić,
negde dole Meša.
Onde su klali ljubavi.
Tamo gde smo se ljubili.
Gde je duboka Drina
tekla vekovima,
sada se mirna voda jezeri.
Ništa nije večno,
Jelena, kažu.
Ali, ako postoji uvek,
uvek ćeš moja biti.
Jelena ničija.
I iz tvojih porica
pokipeće mleko,
u neko bledo jutro meko
da smiri plač novorođenčeta.
I neću žmuriti nikada više.
Kunem se.
Samo još jednom.
Jelena
Autor: Milan Živanović
