Asfaltna jara treperi
skrećemo
prašnjavi put samo nas od Drine deli.
Kukuruzi mučenički borbu vode
da poslednju nit vlage
iz zemlje izvuku.
Zajapurena lica, dečica žurno
hitaju nožicama tananim
što pre da stignu
i bućnu vrelo telo
u Drine dubinu zelenu.
Koliko vremena prođe,
koliko vode oteče,
gle, ništa se promenilo nije.
Miris vode vrati mi
prošlo što je.
Vreme nije iscelitelj
tu je vode ledeni huk
puni mi vene
i tako silan krene
kroz mene.
Silna i plaha odsvira
odsvira odu u moju čast.
Razumela sam pesmu brzaka,
nagla telo u velikom luku,
pozdravila
večni spomenik mome rodu.
Studen prože kosti,
trgoh se
presekoh misli u trenu
i pustih vodu da miluje mi telo,
da odnese svu mi muku
da mi da snagu novu
da otvori novi put mome životu;
da mi pokaže kako se
pobeđuje sve i svak
kako se postaje večan.
Autor: Angelina Biljić Prodanović
