Jauk bola kao pesma uzdizanja
satra moje telo,
ostatke života držim u rukama slabim
bojim se osuće se, kao pesak beli
oteće kao voda bistra.
Jauk tela bledi
misao u meni sledi.
Ostade u ruci zrno peska,
uhvatih ga čvrsto,
bol ne posusta;
dunu vetar sa severa
bolom zavi zrno peska
u rukama mojim
ostatke života držim u rukama slabim.
Posle vetra to beše samo
biser beli u rukama mojim.
Za mojim telom ne zaplakaše
Anđeli ga poneše
nemah nikog za to
do Anđela svog
do zrna peska u biseru belom
na dlanu zgrčenom.
Autor: Angelina Biljić Prodanović
