Zar ne možeš da vidiš lepotu,
Ovih stvari koje se ne mogu opisati,
Uživanja na razne načine,
Odvlače me od realnosti,
Da li je ovo moja divna nagrada?
Plačem poput deteta - ove godine
čine me starijim, (zajebi ih),
Sa bendom moje vreme je
Brutalno potrošeno.
Naterani da ostanemo, uprkos
unutrašnjem begu,
Prihvatamo kletvu kao kurs,
kao nepogodan dil.
Izgnanstvo u daljini,
U tuđoj zemlji.
Da li je ovo moj kraj?
Ispunjenje mog životnog cilja?
Tamo gde životinje,
Glođu meso mrtvih.
Ostajem zauvek,
Ne okrećem se da odem,
Nemam snage da izdržim,
Stojim mirno, a očeve reči naviru:
,,Veruj u sebe, ja ne verujem u tebe’’.
Opstanak – ko mari za to?
Ja ću postojati i u najgorim uslovima -
Prošlost je deo budućnosti,
Sadašnjost je udaljena svetlosnim godinama
Od mojih gubavih ruku.
Nikada nisam shvatao dužine,
Ni mračne delove razuma,
Na momente Ga čujem kako me doziva
Gledam ka liniji života na dlanu,
A tamo nema baš ničega.
Izgubljen u vremenu,
Prognan u daljine,
Shvatam da je sve pogrešno.
Da moram pronaći svoj put,
Da još nije gotovo...
Autor: Đorđe Đurica
