Teška si kao mačka.
Ubijen ponos, sasečena krila.
Da je malo više strpljenja u iščekivanju sila,
Koje su me tebi vodile i tačka.
Da se ponovo srušim na dno koga nema.
Da ponovo kažem snazi gde si bila.
Bila si u meni nepokorna devojčica bez stila.
Volim te. Eto u meni si se skrila.
Treba li da lažem.
Treba li da se pokajem i kome.
Treba li da te pesmom molim, da kažem,
Koliko sam suza u okean prosuo, na tone.
Volim tvoje bespoštedne grudi.
Tvoje bezosetne oči koje od mene beže.
Ovakvi kao ja mogu biti jedino ludi,
A večna patnja i tvoje NE da me reže.
Nek' me reže, nek' para moje grudi.
Ništa mi od tebe nije bilo teže.
Moje lude ruke drhte dok mi oko tvoje sudi.
U pravdi ljubavi nek sve ljubavi mrtve leže.
Tako si htela ti, nek i tvoja ljubav ludi.
Volim te. Rekla si mi NE.
Od sličnog nema ništa sličnije,
To što govorim dok sanjam svaki dan.
Čekajući da me zbriše tvoj uragan.
Tvoje NE na život moj, da ne može kritičnije,
Utiče na uvertiru kanapa i epilog pakla.
Govoriće o tebi ljudi, proslavićeš se.
Da si smrt jednog pesnika podstakla.
Jedna reč sa dva slova.
Jedna reč kao veznik između svetla i mraka,
Moje noge od leda i put moj od stakla.
Volim te. Ništa ne možeš tome.
Povratiti osećanje ne mogu i ti ne možeš
Osećati stvarnost mojim očima.
Tvoje su lepše, krupnije, iskrenije.
Ipak su sretnije tvoje oči od praznih duplji mojih.
Ja više ne mogu da gledam oko sebe.
Moji drugovi su bednici,
Moji drugovi su glupošću poraženi,
Moji drugovi su gladni pravde,
Moji drugovi su u pravdi zgaženi,
A moje prazne oči su tvojih očiju gladne.
Ne reci NE.
Ne vredi mi ništa, probao sam sve.
Tonem u zaborav, u vekove davne.
Ovaj vek mene ne prihvata. Dajem ti sne,
Sanjaj malo svoje prinčeve i bele konje.
Devojčica si koja beži iz središta bajke.
Ja više nemam volje.
Vuku me po snegu smrću upregnute sanke,
U rukama kajasi sa tri sibirske lajke.
Tamo će mi biti bolje.
I kada mi se zaveje trag, zaraste moja cesta.
Ostane jedna zima večna.
I tada ću te voleti, kao da si mi sestra.
Autor: Mladen Popović
