Da si ovde
koju notu bi
večeras želeo
da ti otpevam?
Noćna tišina
misli mi zbraja,
mesečev rukohvat
udahom noći
u šimširu kraj puta
sablasne figure vaja.
Iluzija trenutka.
Senoviti vetar
mistične zvuke
dočarava
jednoličnim
ritmom ponoći.
Zalutala kap kiše,
umišljene likove
po dlanu mi razliva.
Rasplinuta tišina
mutna sećanja pretače
u odmerenom taktu
nemuštih akorda praznine.
Kojom notom bih
večeras mogla
tvoj glas
najvernije
da dočaram?
Mada, ne marim.
Priznajem, više te
uopšte i ne sanjam.
Uviđam da
mi iluzija
jasne vidike
zaklanja
potiskivanim mukom
besmislene nostalgije.
Iluzija života.
Autor: Marina Tot
