Poljem hoda čovek,
ne čovek, već tuga,
neiskazana misao.
Ruke su mu drveća
a dlanovi mu korenje.
Oči su mu zvezde,
a duša mu svemir.
I dok hoda peva.
Peva on o daljinama,
prevaljenim zbog iluzija,
o kamenju koje pršti,
o očima koje su postale nebo,
o sudbinama i ljudima,
o svemu i ničemu.
I sve više postaje nedorečen,
i sve više postaje praznina,
a sve manje liči na sebe.
Autor: Aleksandar Simić
