Zlatno oko,
u crno podne,
skotrlja se
niz krestu zaklanog glasnika.
Sedoh u senu storukog diva.
Sa sečiva isprah krv.
Vetar što vileni
popi jednu kap
i nebeski mač podbode u sapi.
Krivo drveno telo
utrnu i puče
i ispljunu kletvu
u poslednjem dahu.
Uzimam storogo kamenje
i dozivam boga vatre,
što čeka u prahu.
Žrtvujem jezik njegovom jeziku.
Glasnik mi sa hrasta dovikuje ime.
Autor: Nataša Miladinović
