Priča se
da je u neka davna vremena,
miljama daleko,
postojala čarobna pećina!
Nalazila se
na tajanstvenom mestu
iznad najviših visova
i dosezala je duboko
ispod najnižih nizova
mora, peska i ambisa.
Povremeno bi,
posle kiša,
između duge i oblaka,
nejasno izvirivala
i gledala ljude u dolini.
Mnogima bi se tada pričinilo
da ih k sebi priziva.
Jednom se mlad,
znatiželjan čovek,
vrlo lukavo dosetio.
Do same pećne se popeo!
Prevario je dugu,
uspuzavši se pre kiše,
kradomice,
na stranu drugu,
visoko iznad svoje
rodne ravnice!
Tada se
iza druge polovine duge
dogodilo čudo neviđeno,
nešto van svake pameti,
potpuno ludo i neočekivano.
Kako dalje teče priča
iz pećine istupi i
u dugine boje
hitro uskoči silueta
nekog mističnog bića,
do tada neviđenog,
od kamena isklesanog,
maglom obavijenog,
duginim bojama zaodenutog.
Pogleda čoveka i reče:
"Pošto si hrabar i ne uteče,
sledi ti dobar savet
ili šta drugo,
imaš li kakvo pitanje,
moja nesrećo i tugo?"
Čovek se zamisli.
"Mora da sanjam,
ovo je varka, opsena".
Ipak, doseti se,
u toku tog
veoma kratkog vremena
da odgovori:
"Ako si toliko čaroban,
voleo bih da mi
na tri pitanja
ispravan odgovor daš:
- Šta da uradim da me vole sva moja braća ?
- Kako se usluga uslugom vraća?
- Kako se jednako ljubav ljubavlju uzvraća?"
Zastade biće od svetlosti
i maglene pene,
zamisli se i prozbori:
"Božji čoveče, ućuti!
Nemoj me na muke stavljati!
Ljudi me za druge stvari mole,
a ti se usuđuješ
ovako nešto upitati.
Vraćaj se!
Silazi odmah dole!"
Autor: Marina Tot
