U hladnoj ravnici Severnoga pola
pročulo se da je tamo dole moda da se pišu pesme…
Jedan beli medved, sa hemijskom i papirom
pod ledeni breg je seo pa je pesmu započeo:
"Ja sam Medved…
Velik medved
i beo sam sav…"
U tom momentu iz nekoga zloga časa
izašao Polar sa šiškama na koso:
"Ne može!"
"Kako? Kako?" Meda pita
"Trbuh ti je prljav,
jezik ti je plav
crne su ti oči
nisi beo sav!"
"Hmmm" zamisli se Meda, pa opet poče:
"Ja sam Medved,
Velik medved,
crne su mi oči
jezik mi je plav
nisam beo sav…"
Pogleda Polara, ovaj mrdnu šiškama, pa Meda nastavi:
"Od svih ovde što hodaju
najjači sam živi stvor,
bit opasan mi je dar
zato od njih sviju ovde
najveći sam živi car…"
"Ne može!" dreknu opet Polar sa šiškama zaleđenim
"Kako? Kako?"
"Lepo, tako,
najveći si i najjači
to ti jeste neki dar
ali opet to ne znači
da si samo zato car."
"Grrrrr" tiho Medved zabrunda, pa opet nastavi:
"Od svih ovde što hodaju
najjači sam živi stvor,
opasan samj to je dar,
ali nisam zato car…"
Opet pogleda Polara, ovaj klimnu šiškama, pa Meda nastavi:
"Široka su mi ramena,
oštri zubi, dobar njuh…
hmmmm…
tra la la la la
najveći sam zato pesnik ja"
"Ne može!"
"Kako? Kako?"
"Jest' ramena,
jeste njuh
ali da bi pesnik bio
moraš piti kao pesnik,
moraš tako i disati
i misliti, i hodati
nisi pesnik što hemijskom
umeš reči nalupati…"
"Hmmm…" zamisli se puno Meda, jako zevnu, pa nastavi:
"Široka su mi ramena,
oštri zubi,
dobar njuh,
Za Polara nemam sluh,
Nisi pesnik (on mi kaže)
samo zato što se trudiš da pesnuješ
nego je u drugom trik…
Polara sam sad pojeo
i tako sam posto pesnik…"
"E ne može!" zveči Polar iz stomaka
"Kako? Kako?" pita Meda
"Zna se šta je poezija,
ti u tome nisi sam!”
"Jeste, jeste" reče Meda
"Njam njam njam
njam njam njam njam…"
Autor: Ivan Stančić
