Očekujem da mi
Bog prvi pruži
Ruku pomirenja.
Neka melem od nevena
Padne na moja kolena
I nek’ se sunce sruši
Na moje dlanove.
Zar je moguće
Da potone neko ko je
Odavno na dnu?
Sve je moguće.
Apsolutno sve.
Šta će Bog
Da kaže?
Ne znam.
Al’ znam da će
Oprostiti.
Valjda sam i ja
Njegovo dete...
...Ne sećam se više...
Ne boli me tišina.
Tišina je moje drugo ime.
Bole me glasovi
U glavi
Od kojih ne mogu
Zaspati.
Neko hoće da mi
Bude prijatelj.
Zar je to sve
Što meni ostaje?
Ja tražim više,
Povredi me.
I to je malo,
Ja iščekujem kaznu,
Udari jače,
Zamahni svojom sabljom
Pravednom,
Udari svojom rukom
Svemoćnom.
Valjda je neki zakon
Iznad svih nas.
Zakona se ne bojim,
Spremna sam da na nogama
Podnesem kaznu koja mi pripada!
Isuviše sam sigurna u svoje postojanje
Da bih se bojala.
A vaskrsenje mrtvih
I život budućeg veka
me ne interesuju.
Ja ću tada biti
Pred tvojim vratima,
Odavno,
Srešćemo se sigurno
I čekaću da mi
Prvi pružiš ruku pomirenja.
Neka melem od nevena
Padne na moje dlanove
I nek’ nebo se sruši
Pred moja kolena.
Autor: Miljana Tadić
