1.
Skupiću noć,
staviću ti je pod vrat.
Oštriću dan,
da ga metneš u san.
Zoru ću ti pod noge ispljunuti,
da je zgaziš sledeće jutro
kad se sa neba spustiš.
2.
Lupaš mi na prozore.
Hoćeš da te unutra pustim,
ili da ti dođem.
Uvek ti iste odgovore šaljem,
grimasu od daha na staklu.
A ti opet zoveš i ne odlaziš.
3.
U ogledalu mi namiguješ,
vučeš me za kike.
Vrat mi zubom šaraš.
Kandžom mi miluješ ruke.
Zar misliš da bih tebi verovala, vuče?
Varaš se.
Stao si na rep još starijem vuku.
4.
Nikada nisi čuo moj glas.
Možda ti je uvo neko otkinuo?
Praskom slomljenog roga,
u uglu neba,
besom se hvališ.
Treskom mog crvenog ćutanja
zatvoriću ti usta.
5.
Srebrno ti lice
zaklonila senka.
Strašno ti se oko
od memle zagnojilo.
Usne ti se krezube
na mene osmehuju.
Evo ti moji zvezdani melemi.
Tražićeš mi opet.
6.
I mač tvoj,
i poklič u suton,
i krv ti tvoju što iz rana lipti,
sve ću ti uzeti
i sakriti na dno reke,
da ih moji kumovi ribe
i podvodne puzavice
u rđi osveštaju.
7.
Siva si krila iznedrio,
kljun od rebra zametnuo,
u sovu se pretvorio,
pa sad hučiš u borovini
i okom svojim okruglim
buljiš mi pod krovove.
8.
Obukao si bela krzna,
nokte potkresao,
začešljao rogove od zvezda
i sitnim skrivenim korakom
domileo mi na prag.
Pustiću na tebe zveri pogane
što mi paganski oci ostaviše u amanet.
Potrgaće ti bele košulje.
9.
Snaga ti se tvoja istopila,
ćud se tvoja besna olinjala,
zub ti crni u duši satrulio,
i sad cviliš,
pod plavim zastorima,
i dozivaš moje stope.
Čekaj me.
Zaspaćeš.
10.
Lik ti sa ogledala sljuštih.
Kandžu tvoju pod obraz stavih.
Oko tvoje kružno ozdravih.
Usnu tvoju vodom poprskah.
Umesto tupog osmeha,
iskesi mi zube.
Krzno moje zeleno odnese.
Autor: Nataša Miladinović
