Urliknuću,
narušiću
harmoniju
ove noći,
lomiću je
grčevito,
iskidati
u parčiće,
i drobeći
nasumice,
razasuti
u deliće.
Iznad mene
stoji
prelepi
zvezdani svod
- jedini svedok
svekolike
nemoći ljudske.
Popuniću
sve začarane
rupice
na tom
nebeskom tepihu
uzdahom,
otetim
iz kapljica
bolom iznuđene
rose,
svoja neisplakana
oka dva
za svako
izgubljeno dete
na planeti.
Prognaću
iz sebe
nabeđenog proroka,
sklupčanog
i zanemelog
pri pokušaju
da dosegne
svoj umišljeni
zenit!
Iznad mene
mesec mlad
sija i ćuti!
Jedino čujem
odjek svog
glasa,
kojem i cvrčak
skriven
u žbunju
ove noći
takođe
smeta!
Šta on zna
o bolu!
Autor: Marina Tot
