Na istoku Sitnica teče, mutna i siva,
Sudbinu naroda srpskog ne skriva,
Magla je pala na Gazi Mestan polje,
Jer ne može da očekuje dane bolje.
U Samodreži crkvi pričešće se vrši,
Snaga je potrebna u mišićima i duši.
Došao je dan večne odluke predaka,
Koji će menjati usud potomaka.
Lazar stoji pred očima naroda svoga,
Vojska mu se ne boji nikoga do Boga,
Opijen hrabrošću nove bitke,
Njegove reči su k'o sablje britke.
"Pođimo, braćo i čeda", knez reče,
Iz uma mu mudrost kao reka teče,
"Smrću poslužimo dužnosti i časti,
Naša zemlja i rod neće pasti."
Turska sila kao okean, bez kraja,
Ali pred njim nacija večnog sjaja,
Duh Nemanjića i Srpskoga carstva,
Istorija Slovena, borbe, junaštva.
Oči u oči, Kosovo se budi,
Tlo se trese od konja i ljudi,
Lazar predvodi svoje junake,
Srpstvo brane iskusne šake.
Jedan se iz redova njegovih izdvoji,
Na stranu Turaka prvi pojuri,
Ali o izdajstvu ne beše ni reči,
Jer Milošu svoj rod beše preči.
Kada Murat ode na istinu Alahu,
Turci su nakratko zastali u strahu,
Dok Bajazit Munja ne preuze vlast,
U vojsku uli ratnu žar i strast.
Bitka traje do današnjeg dana,
Nepoznat je vladar Gazi Mestana,
Pa ipak, tog sudbonosnog juna
Pala je naša srednjovekovna kruna.
Deo legende postade Lazar,
Tek u smrti hrišćanski car,
A i njegova vojska je slavu stekla,
Zauvek izvor našeg porekla.
Sukobili se sa silom koja sve zaustavlja,
Krvlju su obeležili prag pravosavlja.
Njihov moto su Lazareve reči:
Ja ne idem u boj gledajući kolika je sila protiv koje se borim, nego koliku svetinju branim.
Autor: Dušan Arsenović
