Jednu cipelicu plavu,
drugu belu,
u pepelu dugo tražim.
Toliko dugo, da sam,
svom starom Feniksu
htela oplakati,
svu istinu celu.
Stisnuta sopstvenim raljama
gledam i dugo, dugo,
sedim i samo gledam,
rešena,
da suzama izbledim
u sebi sećanja,
na zalaske sunca
utopljene u mekoću
šarenih dečijih kolica,
u kojima su radosno tapkale
cipelice bele i plave.
Navrati povremeno,
fenikse moj, molim te.
Za mene se,
iz pepela podigni.
Zbog toga što ja,
taj prizor,
jedino mogu,
donekle da prebolim,
samo ukoliko,
uz tebe,
sebe,
sa nekim podelim!
Autor: Marina Tot
