Sanjam šaku crne zemlje,
hladne dok je prsti gnječe,
vidim glistu ispod lišća
i u travi detelinu,
jabuku jednu palu
zrelu i crvenu.
Često sanjam jablanove
iako to smešno zvuči
vapaj granja vetrom nošen
i nevreme letnje pravo,
krupne kapi, vedar osmeh
i dečije stope tihe.
Kreket žaba ne budi me
ne osetim miris ilovače
grmljavinu sa planine,
a i voda hladna bistra
snove retke na betonu
postepeno napusti mi.
Izlečen sam od prirode,
o radosti nemerljive
napokon sam deo
društva.
Autor: Nikola Bulj
