Ogoli sve do srži same,
i pesma i vreme staće za me.
Neću buditi tvoje sene,
one su još jedan teret za mene.
Krikom bolesnog uma i mašte,
usnule duše, vrlo tašte.
Nemojte meni stavljati kamen,
on nikad nije bio za men',
ni za vrelinu mojih usta,
koja ostaše tako pusta,
ni za obraze moje vrele,
sa kojih krv se sada pere,
ni za dušu koja kopni,
ni za oči pune opni.
Slepa i gluva tumaram sama,
a ja sam htela samo sa vama.
Gola i bosa išla bih večno,
i ljubila bih vrlo tečno,
dala bih obraz i dušu celu
al' nisam mogla da nudim svelu.
Razumom mutnim, kao po pesku
vrelinom mojih tabana stop,
ma nisam mogla više da lutam
na mene srušilo se kao strop.
Ostah u seni života jada,
samo što sretoh velikog gada.
Autor: Jasmina Ćirković
