Tiho je
zazvonila,
svojom smirenošću
zelenom
ruža malena,
i kapljicu
rose zbacila,
nežno tek da
ne smeta.
Krunicu
k nebu je digla,
i čežnjivo sanjarila...
Preleti
je leptir šareni
i skupi snove
njenih latica
van vremena,
pogladi je
osmehom
jednim kratkim
skrivenim.
Ona mu
pokloni srce,
i miris plavi svoj...
Trenutak su
samo imali,
a večnost im je
bila prekratka -
vetrovi, letnji žuti
ukradoše ga izjutra.
Malena, ruža plava,
vene sama i sada
sa osmehom,
setnim belim
izvan vremena.
Autor: Nikola Bulj
