Naše ljubavi setne.
Polumrak, tvoja soba,
Svetlost kroz spuštene roletne.
Skrivanje od celoga sveta,
Tiha maženja u tami,
Vrelih poljubaca četa,
U sreći i u tugi sami…
I sada, u ova nova jutra
Pitam se gde su nestali ti dani
Kad živesmo od danas do sutra,
Dok rane zore i sutoni rani
Sasvim se tiho uvlačiše unutra…
U toplinu i sigurnost sobe tvoje,
Kad sam im htela viknuti STANI,
Da večno potraje, bude samo moje
Sećanje na trenutke za samo nas dvoje,
I bolnu ljubav što srce para,
Koja je zbrisala sva sećanja stara,
A ipak uspela toliko da razočara…
I sada kada stigosmo do kraja,
I kada bol kipi kroz svaku poru,
Ja bolna, puna tuge i očaja
Preživljavam noćnu moru…
I volim te… sve više i više,
Ali to ćutim sve tiše… i tiše…
Autor: Aleksandra Pešić
