Simbolični ples u gustoj magli nije bio odigran da bi ga neko gledao već da bi se igrači oslobodili zlih duhova koje su imali u sebi. Duhovi ipak ne izlaze nikad sami, već uz njih izađe i zlo i dobro. To je moja hrana...
Plešite, kao što do sada nikada niste
Neka pod vama stvore se tuneli
Neka vas čuju i crvi i gliste
Neka vam dlanovi budu vreli
Plešite otrovom koji se popi
Neka vas čuju na kraju gore
Neka nad vama magla se stopi
Neka nad vama stvori se more
I znoj koji sa čela kapa
Neka u nebu krugove stvara
Slano sa slanim neka se stapa
Nek ne bude laži ni prevara...
U moru na nebu vide se ljudi
Igraju ples slomljenih duša
Od buke u sebi bole me grudi
I pluća i ruke i oči i guša..
I boli me ono prazno mesto
I hladnoća što tamo čami
Boli me, mislim, previše često
Suze i plač iz mene mami
Da li bi valjalo napuniti slamom
Prazninu u duši de nekad je bilo
Srce koje nestade tamom
Srce koje krv je lilo
No i te krvi je ostalo malo
Da bi iz njega srce opet izraslo
Da li bi telo to i dalo?
Pravljenje srca, čije je maslo?
Srce od vetra, srce od kiše
Predugo nemah ništa u telu
Ne znam ni da l' ga i želim više
Staviću seno u prazninu celu
Možda me tako bol odmori
I učini da opet mi bude milo
Zapaliću seno nek u grudima gori
Kao od ljubavi, koje je nekad bilo.
A, više je nema...
Autor: Duško Milošević
