Razdvoj svako
moje sivilo
na belinu oblaka
iza kojih rastu
Carstva nebeska
iz semena mojih zanosa
i na crninu
mojih neodređenih
uloga prvakinje
tvoga pozorišta.
Dok glasno ne kažeš
da me voliš
svaki je scenario
tragično naivan
kao Danteova priča
o dušama nekrštene dece.
I sve oči su plave
na marginama
koje se vrte
oko mojih pesama.
Prozori se musave
kišama.
U zadnjoj kapi
letnjeg dana
moj san se kida,
udišem svežinu,
zarezi s neba
kapaju vrele reči
i ja ustajem
da napišem pesmu
dok se ne ohladi.
Mirno spavaj.
Autor: Nađa Milković
