Neke krupne ptice
zavukle su se u špilju,
rodile su se u meni
i zaklepetale krilima.
U malom prostoru
tolike ptice
panično mašu krilima,
habaju zidove,
sudaraju se,
ranjavaju.
U tami
kupe paučine
s niskog stropa,
one im se mrse
u krila
pa leti perje
i kapi krvi
i udarci su tupi
i neodređeno bolni.
Ljudi prolaze pored mene
i ne primećuju ništa
sem malo paučine
u kosi,
i mesečine
u uglovima očiju.
Otužan osećaj nemoći
leprša oko mene
slobodan
i nevidljiv.
Autor: Nađa Milković
