Mesto: nebo nad Srbijom.
Vreme posta.
Još jedan dan smo bacili u blato.
Kao belo domaće platno.
Gazimo ga
i odlazimo.
Mada, nemamo kud.
Jaganjci zbijeni nad našim glavama.
Jaganjci kojima se ne lome kolena,
koji su klani
odmah po rođenju-
dok su u vrtlogu,
uz gromoglasan huk
izvirali podno belih manastira
i dizali se u vis,
i za ušima božure nosili
da posle vekovima padaju gromovi
dok bleje kosovska zvona
sa porušenih zvonika,
da kaplju crvene munje
i vreme izgubljenog dostojanstva
da vaskrsava savršeno čisto.
Oni su svodovi nad nama
koji nas vežu splićući nam vene.
Klanjamo se.
Rukama dotičemo blato pod nogama.
I krstimo se dugo,
u sopstvenim tišinama.
Autor Nađa Milković
