Ja nikada nisam bio slobodan.
A u dolini, koja je mirisala na reke i trsku, pod paperjem krila usamljenih orlova.
Svetlosti! Ja nikada sa njima nisam bežao!
Ali u veštom se, širio i uvijao, kao dah, koji rađa.
Misli, misao ja sam leteo.
Zarobljen.
Vetrom.
U.
Kapima svežine.
I ...
I pod kišama, što su plakale iz latica dok je nebo slavilo, ja sam stajao.
Pod crvenim korama Marsa.
Anđele gledao.
Da kako je čovek stvorenje koje može da ostane hladno.
Ako je u toploti Sunca, u mraku je pod smehom, biliona zvezda.
Obasjan, u zenicama. Zaboravljen, da poludi od sjaja.
SAM.
Ugledao sam njega i nju, u belom.
Zlatan, njihov dah iz nozdrva, parao je vreme .
Lučima, posmatrao kožu na rukama i licu.
Eho sloja Božje tkanine.
Tamo, u hladnoći, načuljenih ušiju, vukovi su sedeli.
Akordi vreloga srca u ledenom mraku.
Odblesak, i stresao se, zadivljen.
SAM.
Još posmatram Sunce.
Ekstazu crnog i belog.
Došao sam, radostan.
Ranjen, u tragu, što ostavlja.
Evom i Adamom, u ništa, da se rasprostrem.
Oči, izgledale su, u cvetovima kamenja.
Svitanjem, ja sam progledao.
Lagunama sam tragao, da poprimim boje što koračaju.
Odjekivao. Nisam.
Budio se , gladan. Jesam onda.
Osnažen osvitom, nailazio na vode.
Dopirao, do luka. Vraćanja.
Arktički, moji najvreliji krici. Izrođeni. Sopstvenim.
Nadama.
Zle gledao sam, kako bi da zdrobe Lepotu.
A magnolije su se otvarale.
Gravurama na liticama stena, pretvarale se u Boginje.
Rukama, da po narandzastoj magli, zaklone, šapatom.
Ljubavi ! Ja sam se budio u skokovima delfina, kroz kupine u divljini urlao.
Eno tamo, sa maglom što se venčava, nastavljao se.
Nadahnut.
Majko! Ja nikada nisam bio slobodan da se sjurim niz drvene mostove.
Izbavljen.
Lutao, nakvašenih krila.
Osvrtom razgolišenih vetrova, da se istrgnem.
Štitove sa ljiljanima, da bacim.
Ćutim, željan, da putokazima promenim.
Usnih san, u lanenoj košulji. Zadihan.
Njoj, da skupim mlečna jutra.
Eh, da mogu. U skute.
Grozdove da joj naberem, rozim oblacima labuda, beli vrat da joj otkrijem !
Ogrlicu mog postanka, da joj darujem, u mome postanku, zvuk.
Vrči da natočim, da sa njom, podelim.
Ovuda, da uđem sa njom, u Katedralu, vizantijskog plavog.
Milosti! Da je gledam...
Ja nikada nisam bio slobodan.
Ako jesam, leteo sam.
Svuda oko mene, u glasu, iz svog, da se stopim.
Ako jesam, let sam.
Miran i tih, u misi zvezdanog puta. Ištem ! Zahvalan.
Autor Tatjana Končar
