Utamničena mladost, snaga...
Grčeći sapi svoje,
hodao je polako.
Brzi konj crne boje,
ponosno i lako.
Dlaka crna k`o tuga
s` nje sjaje samo oči,
Život mu tamnica duga,
u čežnji i samoći.
Pevao dahom pesme
dalekoj slobodi.
Juriti stepom ne sme,
amova zid ga vodi.
Čeka ga topla štala,
čista voda, nov dan.
Sreća je davno stala,
stepa samo je san.
Potkovi zlatni sjaje
al` njemu teret su samo,
Zna da smrt večno traje,
rešiće ih se tamo.
Zlatne su kopče na amu,
mamuze sjaje na bedru,
On jedva čeka da umre,
slobodu oseti vedru.
Autor: Dušan Vojnović
