Već viđeno,
sve se vraća ponovo,
ili je to pakao,
samo za nas stvoren,
možda smo mrtvi odavno.
Pogled jedan samo,
pokret ruke, uma,
a već sve desilo se tamo,
gde davno smo jednom bili,
gde već smo izgubili.
Gde razum nestao je sada,
pitam se okružen slikama,
slikama pređašnjih jada,
što opet su pred očima,
dok bežim pred strahom.
I samo strah od vremena ostaje,
više ništa do ludila,
samo to pored smrti preostaje,
ali zar smrt nije donela to sve?
I ostaje samo da pitam se...
Autor: Nikola Bulj
