U krug,
u krug,
u krug,
u krug,
igramo valcer
ja i drug.
Sav svet
je naš,
dok plešemo
i njišemo se
ja i drug.
Do samog
beskraja,
uvek
zajedno
sve u krug.
Do dela,
u kojem prestaje
zanosni vidokrug:
gde najzad srećemo
sopstveni dug!
Dug minule
radosti svoje,
sa slike koja,
sama po sebi govori
koliko je sav taj ples
u suštini samo
nakratko bio naš!
Tako da slika
nikada nije
mogla postati
- nijedan običan,
sasvim prosečan
gvaš!
Autor: Marina Tot
