Hodam kroz čudnovate predele u mojoj glavi.
Nalećem na sebe i prepoznajem se po prvi put.
Usamljenost je kletva.
Uključujem TV.
Civilizacija smlavljuje Erosa.
Eksplozija potresa ekran.
Svetlost pada iz vazduha i vazduh gori.
Noći konja je kraj!
Sad ljude ubijaju, zar ne!
O, dobri i plemeniti Bože!
Alku po alku iskovali smo lanac
Oko sopstvenog vrata.
Isus i dalje nosi svoj krst
Kao da se ništa nije dogodilo.
Daj nam ponovo Tvoj blagoslov!
U ehu krika – tišina...
Konačni muk.
Autor: Slobodanka Živković
