Kakvo to čudo u meni spava
čelične lance kida na dvoje,
u kamenjaru proklijava,
a reči mu se odjeka boje.
Kakav to usud suđaše meni
pa me nauči da plačem smehom?
Uporno gazim stazama trnja
pravdajuć druge - sopstvenim grehom.
Ko mi pomeša snove i javu,
puteve bola, puteve sreće?
Dželatu smerno podmećem glavu,
a on mi uporno kolena seče.
Ne, nisam heroj i nisam "luda"
al' nečeg čudnog u meni ima
što me nagoni da tržim svuda
zrnce čoveka u ljudima.
Autor: Svetlana Matić
